Kada roditelji počnu sa uvođenjem nemlečne hrane, najčešće pitanje koje dobijam glasi: „Šta prvo da dam bebi?“ Koja namirnica, koji obrok, koji raspored, koji recept.
I to je potpuno razumljivo. Kvalitet hrane jeste važan, kao i organizacija. Ali iz mog ugla, i profesionalnog, ali i majčinskog iskustva, postoji nešto što ima jednako veliki, a često i veći uticaj na dete: način na koji hranimo bebu.
Zato ja volim da kažem da su obroci više od hrane.
U prvim mesecima nemlečne ishrane beba ne isprobava samo ukuse, kako se ranije verovalo već:
- beba uči šta je hrana;
- uči kako izgleda obrok, kakva je hrana na dodir, miris i ukus;
- uči kako izgleda sedenje za stolom sa roditeljima;
- uči kako da sluša svoje telo, kada želi hranu, a kada je dosta;
- uči kako da ruke koristi da se sama nahrani i
- uči da otkida komad i da pomera hranu po ustima.
I upravo tu počinje moja filozofija hranjenja – beba nije pasivni, već aktivni učesnik u obroku. Beba ne treba samo da bude nahranjena već da polako uči da jede.
Obroci su vreme povezivanja
Roditelji ponekad zaborave da ambijent za stolom oblikuje detetov odnos prema hrani jednako koliko i sadržaj tanjira. Ako za vreme obroka uklonimo ekrane, odložimo telefone i sednemo zajedno, i samo kratko razgovaramo, beba dobija važnu poruku da je zajedničko jelo ritual. Čak i ako traje svega desetak minuta, to je prilika da se uspostavi ritam i struktura, pa beba vremenom počinje da prepoznaje obrok kao prijatan događaj, a ne obavezu.
Kada govorim o ritmu, mislim na predvidljivost. Obroci koji se ponavljaju u približno isto vreme pomažu bebi da nauči da prepoznaje glad i sitost. Ako svaki put improvizujemo, dete nema priliku da razvije sigurnost i rutinu koja mu je potrebna da bi se opustilo i istraživalo hranu.
Beba treba da jede sama, jer tako uči
Jedna od najvažnijih stvari koju roditelji mogu da daju svom detetu na samom početku jeste – prilika da samostalno jede.
Kada bebi dozvolimo da sama uzme hranu u ruku, da je prinese ustima, da je ispusti, zgnječi, poliže, pa tek onda pojede – mi joj dajemo prostor da razvija:
- koordinaciju pokreta,
- kontrolu nad sopstvenim telom,
- samostalnost,
- ali i poverenje u sopstvene sposobnosti.
Hranjenje je veština i kao svaka veština mora da se vežba. To ne znači da treba da se povučemo i prepustimo sve bebi. Naprotiv, naša uloga je da budemo prisutni, da posmatramo i pružimo podršku kada se pojavi frustracija, ali bez preuzimanja kontrole.
Ako beba pokušava da uhvati komad batata, pričekaj trenutak pre nego što ponudiš pomoć; možda će joj trebati dve ili tri sekunde više da se izbori, ali to je upravo ono vreme u kom uči.
Istraživanje rukama je deo učenja. Roditelji često brinu kada vide da se beba više „igra hranom“ nego što jede. Međutim, to nije znak neuspešnog obroka, to je znak učenja.
Za bebu je hrana potpuno novo iskustvo. Ona ne zna da li je nešto tvrdo, mekano, klizavo, hladno, toplo, suvo ili vlažno dok to ne dodirne. Ne zna kako se hrana ponaša u ustima dok je ne proba. Ne zna kakav je ukus dok ne dođe u kontakt sa njim više puta.
Ako bebi stalno uskraćujemo taj proces jer želimo da što više pojede, dugoročno propuštamo priliku da izgradimo zdrav odnos prema hrani.
Kako hranimo bebu utiče na njen odnos prema hrani
Način hranjenja ima direktan uticaj na to da li će dete kasnije:
- slušati sopstveni osećaj gladi i sitosti,
- imati poverenje u novu hranu,
- razvijati otpor, izbirljivost i strah od novih namirnica.
Kada stalno podstičemo bebu da pojede još jedan zalogaj, kada koristimo ekrane ili igračke da bi beba jela, mi zapravo učimo dete da ne obraća pažnju na signale svog tela. Ekrani takođe pomeraju fokus sa učenja i učestvovanja, pa tako beba počinje da jede mehanički dok gleda u nešto ‘’interesantnije’’. Bolje je da naučimo da prepoznamo signale da je beba sita – okretanje glave, zatvaranje usta, guranje kašike ili jednostavno odsustvo interesovanja. Poštovanje ovih signala uči dete da je njeno telo merodavno i da sme da sluša sopstveni osećaj.
Slično važi i za glad: nudite obroke redovno, ali ako beba pokazuje da trenutno nije gladna, u redu je sačekati desetak minuta. Forsiranje može dovesti do otpora, dok fleksibilnost jača poverenje.
Kvalitetna hrana jeste važna ali nije dovoljna za izgradnju zdravih navika. Atmosfera za stolom je jednako važna kao i sastav obroka. Volim mamama na konsultacijama da kažem „Džaba i najbolji obrok na svetu ako beba ne želi da ga pojede”.
Stvaranje mirne, podržavajuće atmosfere znači da se ne ljutimo ako beba baci kašiku ili prospe pola činije. To su normalni delovi procesa. Umesto da odmah brišemo ruke i pod, sačekajmo kraj obroka. Uključivanje celog domaćinstva, makar u vidu kratkog prisustva, pomaže bebi da poveže obrok sa porodičnim momentom.
Na NutriKid edukativnoj platformi Zalogaj po zalogaj te korak po korak učim kako da beba sama jede, istražuje i uči. Kroz video lekcije ćeš videti konkretne primere kako se hrana priprema i nudi bebi, kako beba jede komade ili kaše i kako ja, kao mama i nutricionista, sve ove savete sprovodim u delo kod svoje bebe.
Osim ovih lekcija, tu su i recepti i ideje za obroke, a najvažnije od svega tu sam ja kao podrška, kad god ti zatreba. Kroz zajedničku WhatsApp grupu, zajedno sa drugim mamama, prelazimo sva ona pitanja koja vam se javljaju usput.
